Nikad ne sudi unaprijed, jer ne znaš šta je blagoslov, a šta prokletstvo

U ovom članku ćemo sa vama podijeliti priču koju je kineski filozof Lao Ze mnogo volio. Ona je veoma poučna i nosi duboko značenje.

U jednom selu živio je siromašni starac, ali je imao raskošnog bijelog konja, na kojem mu je čak i vladar zavidio.
I jednog dana starac je otkrio da konj nije u štali. Komšije koje su se okupile kod starčeve kuće rekoše:
- Stari, znali smo da će se ovako završiti. Bolje da ga prodaš.

Na šta je starac odgovorio:
- Ne žurite sa sudom. Jedina činjenica je da konja nema, a da li je to dobro ili loše, niko ne zna. Znate li to?

Komšije su se nasmijale starcu i otišli svako svojim putem. Prošlo je nekoliko dana i jedne noći konj se vratio i doveo sa sobom još 12 konja.

Komšije su se ponovo okupile kod starca i rekle:
- Stari, bio si u pravu. Ispostavilo se da ovo nije bila nesreća, već blagoslov. Bio je 1 konj, a sada ih ima 13.

Na šta je starac opet odgovorio:
- Ne žurite sa zaključcima. Samo recite da se konj vratio. Niko od nas ne zna da li je to dobro ili loše. To je kao da ocjenjujete knjigu čitanjem jednog pasusa.

Komšije su se iznenadile starčevim riječima, jer dobiti još 12 konja i ne smatrati to blagoslovom, veoma je čudno.

Nakon nekog vremena, starčev sin je, jašući konje, pao s jednog od njih i polomio obje noge.
Komšije su se ponovo okupile kod starčeve kuće i rekle:
- Stari, opet si bio u pravu, desila je nesreća. Imao ste jednog sina koji ti je trebao biti oslonac u starosti. A sada neće imati ko da brine o tebi.

Na šta je starac odgovori:
- Nemojte žuriti da prosuđujete da li je i to blagoslov ili nesreća. Recite mi samo da je moj sin slomio noge, a da li je to dobro ili loše, to ne možemo znati. U životu, sreća zamjenjuje nesreću i obrnuto, cijeli život prolazi kroz određene faze. I nije nam dato da znamo mnogo.

Komšije su se još više iznenadile starčevim odgovorom i ćutke su se razišle.

I nakon nekog vremena, u njihovu zemlju je izbio rat i svi mladići su odvedeni u vojsku. Ostao je samo starčev sin, koji je bio bogalj. U selo je stigla vijest da je bitka neminovna. Cijelo selo je postalo uznemireno, jer su shvatili da će najverovatnije svi njihovi sinovi poginuti. Ljudi su se okupili kod starčeve kuće i rekli:
- Bio si u pravu, starče, pad tvog sina s konja pokazao se kao blagoslov. Sad je tvoj sin sa tobom, a naši su krenuli u rat i najverovatnije se neće vratiti.

Na šta je starac opet odgovorio:
- Opet sudite i trčite sa zaključcima. Da li je ovo blagoslov ili prokletstvo, niko ne zna. Činjenica je da su vaši sinovi bili sposobni za vojnu službu, a moj nije. I samo Bog zna da li će to biti blagoslov ili nesreća.

Poenta je da kada sudimo, mi sami gradimo "zidove" unutar čijih granica ćemo opažati ljude i sve što se dešava na ovom svijetu. A to je suženo stanje svijesti.
Tako uskraćujemo sebi mogućnost da se razvijamo, zatvarajući se "u kulu sudova i predrasuda".
Ne vidimo da se promjene dešavaju, ne čujemo glasove ljudi koji pokušavaju da nam nešto prenesu, jer smo već donijeli sud i živimo po njemu.

Ne sudite! Jer sudovi su okovi za vaš duh.

​
​(Pripremila: Martina Petruhin
www.uniqorner.com)

©Copyright