Izgubićete sebe ako budete spasavali sve ostale

Polako učim da ne mogu učiniti baš sve da pomognem ljudima koje volim i onima oko mene.

Oduvijek sam imala snažnu želju da pomažem drugima. Kad god se iko ikada suočio sa nekom vrstom problema, bila sam bila spremna zanemariti sve i pojuriti toj osobi, pružajući utjehu, savjet ili pomoć.

Ne smatram da je ovo loša osobina - pomagati drugima, to je definitivno nešto što bi ovaj svijet mogao češće praktikovati. Međutim, uvijek postoji granica. Jer ja sam samo jedno ljudsko biće koje ima svoje potrebe i granice i koje takođe može početi da "puca" pod pritiskom pokušaja da spasim sve ostale. Polako učim da se, uprkos svim mojim naporima da pomognem, ponekad potpuno iscrpim da nemam snage ni za sebe.  Polako shvatam da ako nastavim tako, neću više imati šta da dam - i neću znati šta da radim sa sobom.

Polako učim da su i moje potrebe bitne. Da ne treba da provodim previše vremena brinući o tome sa čime se svi drugi bore, da treba češće da odvajam vrijeme da provjerim sebe, da vidim šta meni treba. Polako shvatam da ću, ako se ne pozabavim vlastitim problemima i ako se s vremena na vrijeme ne obratim za pomoć, "izgorjeti", pregorjeti, i da će šteta biti velika.  Polako shvatam da je u redu ako odvojim vremena da spasim sebe prije nego što pokušam spasiti bilo koga ili bilo šta drugo. Polako učim da iako je moje srce možda uglavnom čisto u namjeri da pomognem ljudima, jer to daje osjećaj vrijednosti - da ovo baš i nije uvjek dobra stvar. Kada svoju samopoštovanje baziram na ideji da sam vrijedna samo onoliko koliko sam od pomoći drugima, to će me samo dovesti do neuspjeha, jer ne mogu biti svuda, ma koliko se trudila. Kada stalno jačam ideju da je ono što jesam striktno vezano za ono što mogu i što ću učiniti za druge ljude, onda ću sigurno izgubiti sebe, i tada neće biti nikoga da meni pomogne, a rezultat će biti patnja i praznina.

Polako učim da ne treba da spašavam ljude. Mogu im dati savjet, ukazati na problem ili rešenje, ali oni sami moraju spašavati sebe. Nekim ljudima zapravo uopšte nije potrebno toliko spašavanja, koliko ih samo treba saslušati i reći im da su važni. Sklona sam vjerovati da moram nositi sve probleme ovoga svijeta na svojim plećima, potpuno sama, a sve što bi zaista trebalo učiniti je da odvojim trenutak i saslušam ono što je zaista potrebno učiniti. Polako shvatam da pokušavajući da budem nečiji heroj, možda mu uopšte ne pomažem.
Polako učim da je na kraju svega divna stvar to što želim pomoći ljudima oko sebe i učiniti sve što mogu da im pomognem u njihovim borbama, ali da je takođe važno znati da treba prvo da se pobrinem za sebe.