Komparativna patnja: upoređivanje vašeg bola sa bolom drugih

Kada pregledavate svoje društvene mreže, nailazite na mnoge lične priče. Često su to svjedočenja ljudi o njihovim ličnim problemima, tragedijama ili borbama sa mentalnim zdravljem. ​

Međutim, kada čitate ove priče, možda ćete pomisliti: “patio/patila sam mnogo više od tebe ali ne objavljujem te činjenice.” Kao ljudsko biće, imate radoznalu naviku. Skloni ste mjeriti tuđu patnju sa svojom.

Štaviše, skloni ste pretpostaviti da neko ko se nikada nije susreo ni sa kakvim nedaćama ne zna ništa o ljudskom postojanju, patnji i bolu. S druge strane, vjerujete da oni koji su imali nesreću da prolaze kroz naizgled beskonačne probleme posjeduju nemjerljivo iskustvo i mudrost.
Od trenutka kada počnete da klasifikujete bol, uskraćujete drugima mogućnost da je osjete. To je nešto što smo, kao ljudi, uvijek radili. Štaviše, s pojavom društvenih medija prije nekoliko decenija, ovaj trend je postao daleko vidljiviji.
Ljudska bića imaju puno pravo da procesuiraju i izraze svoju patnju bez obzira na to šta ih je dovelo do takve situacije. Svačije iskustvo je jedinstveno. Stoga je poređenje nesreće i tuge besmisleno.

Komparativna patnja
U djetinjstvu i adolescenciji ste se možda često nalazili u ovakvim situacijama. Štaviše, odrasli često potcjenjuju razočaranja koja doživljavaju vrlo mlade osobe. Na primjer, kada se dijete svađa sa svojim najboljim prijateljem, otac ili majka bi mu mogli reći da to nije ništa i da će uskoro steći nove prijatelje.
Na isti način, kada tinejdžer raskine sa svojom prvom ljubavi, njihovi roditelji mogu insistirati na tome da još uvijek imaju mnogo toga da nauče u životu. Međutim, ovim mladim ljudima njihove nesreće izgledaju kao smak svijeta. Sigurno se možete sjetiti nekih svojih prošlih iskustava?
Komparativna patnja definira sklonost da sudimo o nesreći drugih kroz prizmu vlastitih iskustava. Ova praksa "klasifikacije tegoba" i upoređivanja bolnih iskustava je i negativna i štetna.
Vi ne samo da tako poništavate stvarnost drugih ljudi, uskraćujući im na taj način priliku da se izraze. Možete se ponašati i kao sudija i diktirati ko ima pravo da se žali, a ko ne. Ali, u stvarnosti, patnja, u bilo kojoj formi, zahtijeva empatiju, a ne prosuđivanje i osuđivanje.

Svako ljudsko biće zaslužuje da doživi svoje emocije tuge i tjeskobe. Drugi nikada ne bi trebali stavljati veto na njih.

Posljedice "poništavanja" tuđe patnje
Kada primijenite komparativnu patnju na drugu osobu, vi je delegitimizirate. Tjerate ih da vjeruju da njihov stid, strahovi i tjeskobe nisu valjani jer ste (očito) prošli kroz mnogo gore okolnosti.
Poništiti nečije emocionalno iskustvo znači učiniti njihovu vlastitu povijest, potrebe i prilike za rast nevidljivima. To je očigledan oblik zlostavljanja koji društvo treba da preispita.
Studija koju je sproveo Univerzitet Wesleyan (SAD)  tvrdi da se emocije ljudi ne mogu razumjeti samo sa psihobiološke ili neurološke tačke gledišta. To je i kulturni fenomen. Štaviše, ponekad društveni kontekst (porodica, škola, prijatelji, itd.) može djelovati kao inhibitor određenih emocija i osjećanja. Ovo je kontraproduktivna praksa duboko ukorijenjena u svakodnevnom životu.

Patnja nije takmičenje
Patnja nije takmičenje u kojem neko mora da osvoji prvu nagradu. Niti postoji bilo kakva klasifikacija patnje prema određenim stepenima i nivoima. Međutim, društvo ima gotovo iracionalnu opsesiju da etiketira sve i svakoga. Ovo objašnjava komparativnu patnju.

Osim toga, ne treba zanemariti faktor narcizma ili unutrašnjeg egoizma.  Neki ljudi vole da naglašavaju koliko su patili u životu. Iako to možda jeste slučaj, to im ne daje za pravo da potcjenjuju nesreću drugih. Upoređivati nesreću i bol je zamka, de facto greška koja se može riješiti samo empatijom.
Mnogi od nas su odgajani sa idejom da naše emocije nisu važne. To može značiti da, u odrasloj dobi, na kraju potcjenjujemo svoje tuge i nesreće, pretpostavljajući da su „drugi imali daleko gore iskustvo“.

Kada potcenjujete sopstvenu patnju
Možda se pitate kako uopšte imate pravo da se žalite kada postoje ljudi kojima je u životu mnogo gore nego vama. Komparativna patnja se manifestuje takođe i kada ste vi taj koji umanjujete svoja iskustva upoređujući ih sa iskustvima drugih. Ovo vas može natjerati da govorite stvari kao što su:
“Ne volim svoj posao, ali moram da ga trpim i zadržim, jer neki ljudi nemaju ni posao” ili “Nezadovoljan sam i mrzim sebe, ali nemam pravo da se žalim jer mi je najbolji prijatelj upravo je izgubio oca i njemu je mnogo gore”.
Uspoređivanje vaših iskustava sa životima drugih takođe može biti zaista opasan oblik poništavanja sebe. Kao što navodi spisateljica Brené Brown, to je način da stavite veto na svoju ranjivost i da se ne suočite sa onim što umanjuje vaše postojanje. Ono što ne osvjetlite i ne osvijestite ostaje uspavano i u mraku, pojačavajući vaša osjećanja nelagodnosti.

Na kraju, uvijek zapamtite, patnja je patnja. Ona ne nestaje samo zato što postoje ljudi kojima je, očigledno, gore od vas. Komparativna patnja vas čini bolesnima i ogorčenima. Morate imati milost prema sebi i empatiju prema drugima. Nelagodnost i tuga nisu konkurencija, niti dimenzije koje zahtijevaju prosuđivanje. To su rane koje zahtevaju vašu pažnju i liječenje.


REFERENCE:
1. BAILEY, C. (2016). The History of Emotions. M. Weiss, L. Passerini, A. Geppert, L. Ellena, J. Plamper, W. M. Reddy, M. William, S. Szreter, K. Fisher, M. D. Steinberg, & V. Sobol]. Contemporary European History, 25(1), 163–175. http://www.jstor.org/stable/26294044
2. McKinzie AE. In their own words: disaster and emotion, suffering, and mental health. Int J Qual Stud Health Well-being. 2018 Dec;13(1):1440108. doi: 10.1080/17482631.2018.1440108. PMID: 29493424; PMCID: PMC5844051.