Labkovski: "nije pobjednik onaj ko stalno žuri u životu, već onaj ko je u miru sa sobom"

Ima ljudi koji su i nakon posla, i vikendom, i na godišnjem odmoru, općenito, uvijek u nekom pokretnom stanju. Uvijek negdje jure, ne mogu da stanu.​

Ne znaju kako, na primjer, samo ležati na plaži i gledati horizont. Ne, oni radije iznajmljuju čamac da u šest ujutru ulove neku specijalnu ribu daleko od obale i onda je prže u hotelskoj kuhinji, na užas šefa kuhinje. A u vrijeme ručka već idu da pregledaju neki dvorac ili brdo, ili grob slavnog pesnika. Uveče je diskoteka. Ali šta sa tim? Jesmo li došli uzalud ili šta? “Vrijeme treba potrošiti korisno” njihov je moto.

Međutim, nije jasno kako se mjeri korist. Treba li reći da uživaju u svojoj mahnitoj aktivnosti? Najčešće NE. Oni jednostavno ne mogu stati i smatraju to velikom prednošću. Kao, takva sam ja osoba, sve je vezano za posao! Istovremeno, takvi ljudi takođe ne daju mira nikome oko sebe. To posebno pogađa djecu (ne nužno njihovu): "Hajde, ustani sa kauča, zašto stalno ležiš? - Već si sve uradio? Da li su lekcije napisane i naučene? Šta je sa usmenim ispitom? Onda počisti sobu! Svuda okolo su razbacane čarape...Možda bi ipak trebalo da pročitaš neku knjigu? Onda izađi u šetnju po vazduhu!" Dijete gleda uplašeno i ponekad zapravo ode da uradi nešto što je, sa stanovišta odrasle osobe, korisno. Zatim ponovo pokušava da legne. I ovdje se čini da ga možete ostaviti na miru, ali ne. Zagovornici aktivnog stava prema životu ne mogu podnijeti kada djeca „ništa ne rade“. I opet iih nekamo odvezu, ili počnu pričati o tužnoj sudbini besposličara i domara. Mislite li da tako uče dijete da radi i bude marljivo? Ono sluša zamjerke i odjednom shvati: "ja sam zaista taj koji leži i zar ne treba da se stidim? Tako mi je muka od svega ovoga!" Ali ovdje treba shvatiti da se ljudi tako ponašaju ne zato što su rođeni tako toksični već zato što su ih proganjali i vlastiti roditelji, a kada su roditelji njihovih roditelja bili djeca, njihovi stariji su govorili još gore stvari. Na primjer: "Vidi, on je na odmoru! Mi nikad nismo imali slobodnog vremena! Radili smo od svoje 11. godine. U zoru smo ustajali da nahranimo kokoške, pa u štalu, pa u njivu. Tako se postaje vrijedan."  A postavljaju i retorička pitanja: "Kako to da čovjek nema posla? Da li mislite da će neko učiniti nešto za vas u životu?"
Nije ni čudo, a povijesno se dogodilo da se stalna aktivnost smatra normom, dobrim znakom i snažno je odobrena od strane društva. Ali život se promijenio, ponovo izgradio. A sada nije stvar u tome da su naši preci, preci naših predaka i preci njihovih predaka neumorno radili za hranu i da mi ne možemo zaostati. Problem je što mnogi od nas imaju anksioznost. Veliku i često neobjašnjivu anksioznost. Ljudi se bune bez ikakve vidljive potrebe ili rezultata samo da bi ugušili ovu anksioznost. Čini im se da će se, ako stanu, nešto dogoditi, nešto će promašiti, biće neka katastrofa i smak svijeta. U stvarnosti, naravno, nema ništa od toga i oni to razumiju svojom glavom, ali im glava ipak tu ne može pomoći. Nesposobni da se nose sa brigama raznih vrsta i nesposobni da ostanu licem u lice sa njima. “Anksiozni” ljudi nastoje da pridaju smisao apsolutno bilo kojoj svojoj radnji. A kada nešto rade, oni smatraju da je to uvijek sa nekom svrhom. Šetajte, razmišljaju oni, šetajte ali ne iz užitka - nikada, šetajte jedino kada idete u kupovinu, ili da bacite smeće, kupujete kruh ili doživljavajte kulturni život - idite u kino ili pozorište. I opet pitanje: da li oni uživaju u postizanju svojih ciljeva, malih i velikih? Odgovor - ne. Anksioznost ne nestaje tako lako, oni moraju trčati dalje. A bježanje je upravo simptom i posljedica nemogućnosti uživanja u životu. Anksiozni ljudi obično ne žele da čuju da samo zadovoljstvo može biti cilj.

Ljudi, dozvolite sebi da budete lijeni i neaktivni! To nije sramota, nije štetno i niko vas neće ukoriti što s vremena na vrijeme ne radite ništa. Odrasli ste. Oslobodite se navike da živite u staromodnom stilu „grabi torbe, voz odlazi“. Hvalite se, ne svojim napornim radom, već harmonijom sa sobom. I dajte svom djetetu ta dva sata neaktivnosti dnevno, o čemu govorim na svakom predavanju o djeci. Za normalan razvoj psihe i mozga dijete mora imati slobodno vrijeme, potpuno slobodno vrijeme. To je neophodno. Kao psiholog još jednom ću da ponovim: nije pobjednik onaj ko se stalno brine i buni, već onaj ko je miran, samopouzdan i zna da se koncentriše u pravom trenutku. Naučite samo sjediti, ležati i ne brinuti ni o čemu, ne razmišljajte, ne patite, ne planirajte, ne vodite beskrajne dijaloge i monologe sa prestupnicima, ne gledajte TV ili serije na računaru, ne prelistavaj časopise. Postizanje mnogih stvari u ovom životu zahtijeva da prvo ništa ne radite. Uđite u stanje nečinjenja, uhvatite ga i iskusite ga. Ako ne možete sami da se nosite sa anksioznošću, potražite pomoć od specijalista - psihologa, psihoterapeuta, psihijatra. Život je vrijedan toga. Shvatite da ne morate da pravite petogodišnji plan u tri godine. Samo treba da živite što srećnije.

(Mihail Labkovski)