Ljudi se ne plaše ljubavi, već bola i izdaje

Istina je da se ne plašimo upoznati nekog novog, ne plašimo se ljubavi. Svi želimo da budemo voljeni i svi čeznemo za tim osjećajem, ali ono što nas drži opreznima ili uplašenima ili previše razmišljamo o svemu nije strah od ljubavi, to je strah od bola.

Ne plašimo se ponovo voljeti, plašimo se da nam ponovo ne slome srce. Ne plašimo se da se otvorimo i da budemo ranjivi, plašimo se da se izložimo pogrešnoj osobi. 

Ne plašimo se da volimo i budemo voljeni, plašimo se da opet ne budemo slomljeni. Ne plašimo se ponovo biti sa nekim, plašimo se da ponovo ne izgubimo vrijeme. 

Plašimo se da nekome kažemo kako se osjećamo, jer smo zabrinuti da li će i taj neko osjećati isto. Plašimo se da provedemo sate razgovarajući telefonom i da nekome otkrijemo naše najdublje tajne, da otkrijemo našu nesigurnost i dopustimo im da vide sve naše strane koje niko drugi ne vidi, samo da bismo nakon nekog vremena postali stranci. Plašimo se razočaranja koje dolazi nakon uzbuđenja kada počnemo da osjećamo da nisu na istoj strani sa nama ili da ne ulažu u nas onako kako mi želimo. 
Plašimo se ponavljanja istih grešaka. Kao da nismo naučili lekciju jer smo ponovo vjerovali pogrešnim ljudima ili nismo napravili pravi izbor. Plašimo se da nas sopstvena procjena još jednom iznevjeri. Plašimo se da će nas emocije zaslijepiti za crvene zastavice i znakove upozorenja. Plašimo se da ponovo damo svoje srce onima koji bi ga mogli slomiti. To je ono što nas sprečava da vjerujemo, to je ono što nas drži udaljenima i tihima. Zbog toga smo uvijek jednom nogom unutra i jednom nogom van, spremni da odemo svake sekunde. To je ono što nas sprečava da rizikujemo. Ne plašimo se oprobamo šansu, plašimo se ishoda. 
Tako da uglavnom igramo na sigurno jer čekamo da nas ljudi razuvjere ili ulože više truda ili nam dokažu da ovo neće biti još jedna propala veza ili još jedna priča koja se završava sa slomljenim srcem. Suzdržavamo se i previše razmišljamo prije nego što pošaljemo tu poruku; ne zalazimo stvarno duboko i vodimo plitke i kratke razgovore, jer na taj način nemamo mnogo za izgubiti. Nismo puno dali za početak, nismo rekli ništa što bi nam se moglo zamjeriti ili bilo šta zbog čega bismo izgledali slabi. Tu granicu ne prelazimo jer ne znamo šta nas čeka na drugoj strani. Bezbedni smo.

Istina je da se ne plašimo ponovne ljubavi, plašimo se nesnosnog bola koji bi iz toga mogao proizaći. Plašimo se padova nakon uspona. Plašimo se suza nakon smijeha. Plašimo se neugodnosti nakon udobnosti. Plašimo se tišine nakon buke. Plašimo se da ponovo ostanemo sami nakon što smo se navikli da imamo nekoga s kim ćemo dijeliti svoje živote. Dakle, štitimo se i čuvamo svoja srca jer na taj način više nikada ne moramo osjećati takvu vrstu bola. Stoga završavamo priču prije nego što je napišemo, čak i ako to znači da propuštamo ono što bi moglo biti naše sreće do kraja života. ​