Odustajanje od "uzaludnog" je čin hrabrosti, a ne kukavičluka

Ma šta vam govorili, odustajanje od bilo čega što se čini uzaludno nije kukavički čin, već čin hrabrosti, opreznosti i emocionalne inteligencije. U određenim okolnostima života, potrebna je ogromna hrabrost da nešto okončate, stavite tačku i da sa nečim završite zauvijek. 

Ova odluka ukazuje na to da ste spoznali i priznali sebi uzaludnost neke okolnosti i da ne želite više da trošite svoje vrijeme, energiju i život na nju. Razmislite samo o napuštanju uzaludnog posla koji vam oduzima vrijeme, energiju, koji vas nimalo ne ispunjava, gdje vas loše tretiraju i za koji niste uopšte dobro plaćeni, ili što je još gore: gdje vam plata stalno kasni.

Prestati pružati otpor bi moglo biti dobro rješenje i, ponekad, jedini izlaz koji imamo. I to ne znači potčinjavanje nečemu i nekome, niti to znači prihvatanje okolnosti. Niti to znači da nam nedostaje snaga. Oni koji su odustali od nekog uzaludnog posla ili okolnosti u životu obično su se sreli sa osuđivanjem ili kritikovanjem okoline. Odlazak i “napuštanje” uzaludnih okolnosti je obično prikazan kao negativan čin koji osobu čini slabom. Paradoks u svemu je što osoba dobija kritike upravo od onih koji su i sami nezadovoljni sopstvenim okolnostima i koji ne čine ništa da ih promijene. Paradoks, a i ljudska priroda.

Kukavičluk i razboritost su dva različita stava

Mnogi imaju tendenciju da etiketiraju i brkaju stavove, emocije, ponašanja koja uoče kod drugih ljudi,  jer ih baziraju na sopstevnom iskustvu. Ovo je slučaj sa kukavičlukom i razboritošću. Bilo koji od ovih stavova mogao bi objasniti ponašanje nekoga ko napušta neki posao, radnju, okolnosti i sl.. S obzirom da većina ljudi gaji strahove od svega i svačega, oni ih prijektuju na druge i gledaju na druge osobe kroz sopstveni “filter”. Zato i napuštanje uzaludnog najprije objašnjavaju kukavičlukom, jer na odustajanje posmatraju kao na “bijeg”, a ne “borbu”. Još jedan paradoks: u slučaju kada osoba napušta neku uzaludnu radnju, posao ili uzaludne životne okolonosti, ona to radi jer je uvidjela da je njena svrha mnogo viša od pristajanja na uzaludnost i ona je spremna da se baci u nepoznato kako bi mijenjala svoj život i izašla iz rutine koja joj ne donosi nikakvo dobro. Ovo je u stvari čin hrabrosti: priznati zaludnost, napustiti je i krenuti u neki posve novi život. Oni koji ostaju su se, u stvari pomirili sa uzaludnom situacijom i nemaju hrabrosti izaći iz nje, niti mijenjati svoje životne okolnosti. Ne žele izaći iz “zone komfora” i napustiti “poznato”, ma kako ta “zona” i sve što je “poznato” u njoj bilo uzaludno. Navike uparene sa strahom su dva lanca koji sprječavaju ljude da mijenjaju svoje živote, ma kako im životi loši bili.

Gotovo svaka nova situacija, odgovornost ili promjena nose strah, i itekako smo svjesni tog straha kada se dešava neka promjena. Međutim, postoje ljudi koji će preći preko tog straha. Oni su procijenili da je “nastavak i ostanak” na nekom mjestu loša opcija za njih. I dok će mnogi ostati i pomiriti se sa “Status Quo-m”, jer to je najjednostavnije, ljudu koji napuštaju idu komplikovanijim putem koji zahtijeva mnogo više razboritosti, hrabrosti i snalažljivosti. ​

Kukavica je onaj koji dozvoljava da ga vodi strah i koji ne želi da rizikuje. Onaj koji čuje svoj unutrašnji glas i ignoriše ga, koji prihvata nesrećne okolnosti, jer ne želi rizikovati. Onaj koji je shvatio da je povlačenje dobro zarad njegovog blagostanja, smatrajući da je to inteligentan čin, nije kukavica. To je osoba spremna da mijenja svoje životne okolnosti. Prigrliti rizik novog i promjenu nečega što se čini uzaludnim, čin je hrabrosti.

Razlika između “odustajem” i "dosta mi je uzaludnog i beskorisnog posla!"
Ponekad promjena može nastati samo ako odlučite da krenete drugačijim putem. Ako ste učinili sve što ste mogli i najbolje kako ste mogli, a rezultati su konstantno izostajali, bilo bi korisno da odustanete i počnemo ispočetka - pod drugačijim okolnostima.
Ne možete forsirati nešto što ne daje nikakve rezultate. Nije pametno forsirati sebe na nešto što će vam naškoditi i oduzeti puno vremena i energije. Energiju i možete povratiti nekako, ali izgubljeno vrijeme nikada. Zapitajte se: da li ste dovoljno pokušavali i borili se, iako znate da su vaši pokušaji davno izgubili smisao? Zašto biste uopšte više nastavljali uzaludnu borbu, traćili vrijeme i energiju?  U ovom slučaju, odustajanje je čin poštovanja prema sebi. Ako vas drugi nisu dovoljno ispoštovali, zar treba da se “povinujete” njihovim očekivanjima i da “završite” nepoštujući sebe?

Ne gubite snagu i energiju
Najbolje iskorišćena energija je ona koju uložite u brigu o sebi. Samo tada ćete moći pravilno da brinete o svemu ostalom. Energija ima svoje granice. Iz tog razloga, gubitak snage i energije na besmislen i beskoristan načinu znači lišiti sebe i snage, i radosti i zdravlja. Borba bez validnog razloga slična je udaranju glave o zid. Ulažete veće napore samo da biste se na kraju osjećali iscrpljenije i slabije. 

U međuvremenu ćete izgubiti mnoge druge prilike. Ako ste u situaciji u kojoj nastavljate sa određenim poslom koji ne donosi plodove, bilo da je to lično ili profesionalno, možda je vrijeme da odustanete od uzaludnog posla i da potražite promjenu okolnosti. To je i jedini put i način da nešto zaista promijenite.​​