"Onesposobljavanje leptira": Ako želiš da pomogneš, prestani da nudiš pomoć

Ako stvarno želite da mi pomognete, nemojte me išta savjetovati, zadržite mišljenje za sebe, i ispoštujte moj lični prostor: trenutno mi je potrebno da budem sam(a). Nema koristi od vaših: "Rekao sam ti…", "Uvijek praviš istu grešku", "Nemaš izbora" ... i ostale beskorisnosti.

Shvatite da je ponekad najbolja pomoć da se uopšte ne namećete. U redu je pokazati empatiju i razumijevnje, ali, ostanite po strani.

"Svaka nepotrebna pomoć predstavlja prepreku razvoju."
-Marija Montesori
 
Većina ljudi misli da je «držanje po strani», tj. nedostatak akcije ili pasivnost znak da drugi ne brinu.
Ono što ne shvataju je da je ponekad mnogo bolje da se odluče za pasivnost i da odstupe.
Mnogi psiholozi tvrdi da um u najsloženijim vremenima zahtijeva od nas da damo najjednostavnije odgovore. 

Uzmite sljedeći primjer: Kada vidimo da je prijatelj dobio otkaz ili prolazi kroz neki teži period uslijed čega se povlači u sebe, čujemo unutrašnji glas: "ostavite ga na miru, dajte mu prostor da razmisli i prihvati situaciju". Naša unutrašnja mudrost zna.Ponekad je ljudima potreban sopstveni prostor i vrijeme tokom kojeg se hvataju u koštac sa svojim problemima. Lišavanje ovoga i miješanje u njihove živote im oduzima dragocjenu priliku za učenje, napredovanje i lični razvoj. 

Shvatite da ih morate ispoštovati i ostaviti na miru.

NEKIM LJUDIMA JEDNOSTAVNO NIJE POTREBNA VAŠA POMOĆ
Postoji jedna isočnjačka priča o čovjeku koji je pronašao čauru svilene bube u parku.
Zabrinut za ovo malo stvorenje i strahujući od toga da bi ga neko mogao zgaziti ili da će ga kakva životinja napasti, odlučio je da se pobrine za nju. Stavio ju je u kutiju i odnio sa sobom s ciljem da je njeguje u brine se o njoj.
Kada je stigao kući, nešto mu je privuklo pažnju. Na čauri je uočio rupicu. Leptir se borio da izađe kroz nju. Želio mu je pomoći. Zgrabio je makaze i počeo da siječe komad po komad čaure kako bi ubrzao proces. Njegova namjera je bila dobra, nema sumnje, ali dobre namjere nemaju uvijek dobre rezultate. Ono što čovjek nije znao je da priroda ima svoj ritam, svoje vrijeme i svoje nepromjenljive i nedodirljive istine. Postoje situacije i procesi u kojima je svako uplitanje štetno, ma kako namjere bile dobre.
Leptir se najzad izvukao iz čaure, a čovjek je čekao da počne da leti. Međutim, insekat je prerano bio van čaure, nije bilo njegovo vrijeme. Čovek je samo mogao da posmatra kako se insekat vrti u krug, dok nije prestao da se kreće. Bio je mrtav.

Nekim osobama ne treba ni pomoć ni spas, jer jednostavno nisu u opasnosti, već prolaze kroz određene procese, periode i situacije koje ljudska ruka ne može da "raščauri", ni um da "raspetlja". Njihova patnja je nešto što moraju iskusiti da bi napredovali: Njima je potrebno da provedu vrijeme u privatnosti svoje «čaure», sa sopstvenom tugom, borbom, sumnjom i razočarenjima. 

Njima je samoća prijeko potrebna u tim vremenima. 

​KAKO DA ZNAMO KADA DA POMOGNEMO?
Marija Montesori je u pravu kada kaže da svaka nepotrebna pomoć otežava razvoj. Ova ideja se odnosi na koncept "Zona narednog razvoja" koji je formulisao ruski psiholog Lav Vigotski.
Koncept se odnosi na zonu koja obuhvata distancu između stvarnog razvojnog nivoa djeteta i njegovog potencijalnog razvojnog nivoa. Koncept se primjenjuje daleko izvan konteksta obrazovanja, u mnogim našim svakodnevnim okruženjima i odnosima.
"Zona narednog razvoja" nam govori da, u cilju poboljšanja sposobnosti neke ličnosti, treba da pružimo potrebnu pomoć kako bi ona razvijala svoj potencijal.
To dalje znači da ne preuzimamo odgovornosti koje nisu naše, već da identifikujemo da li je i koliko naša pomoć podsticaj za nečije učenje i razvoj.
​
"Pomozite ljudima da podignu teret, ali ne smatrajte vašom obavezom da taj teret preuzmete na sebe."
-Pitagora -

Svjesni smo da nije uvijek lako znati gdje su granice, tj. kada da pomognemo, a kada da ne prihvatamo i ne činimo ništa. Teško je kada se javi osjećaj odgovornosti, čak i kada je osoba koja prolazi kroz težak period daleko od nas. ​Ovdje jednostavno radi savijest.
Dakle, stvar koja treba da nam je jasna jeste da nije uvijek dobro pružati konstantnu, neograničenu pomoć. Rezultat bi mogao biti katastrofalan: ljudi kojima pomažemo mogu postati pasivni, sebični i razviti snažnu zavisnost od nas.

Ključ je u tome da uočimo kada postoji situacija realne ranjivosti. Takođe treba da vam je jasno šta osobi zaista treba. Ponekad je najbolja pomoć da budete u blizini, saslušate, ali da ništa ne kažete i ne preduzimate. Da stavimo drugoj osobi doznanja da smo tu za njih ako to žele, da im možemo biti rame za plakanje, i da poštujemo njihov lični prostor i osamu kada im je to potrebno.
 
Možemo im biti taj zrak svijetla u određenom trenutku, koji im olakšava, ali koji im pruža priliku da rašire krila, i prestanu se kretati u krug.
I ponekad jednostavno ne činiti ništa – jer je to najbolja opcija za njih.
​