Priča o bijelom konju: samo Bog zna šta je nesreća, a šta blagoslov

U jednom selu je živio starac koji je bio veoma siromašan. Međutim, imao je nešto na šta su svi bili ljubomorni, čak i kraljevi. To bijaše divni bijeli konj. Nudili su mu ogromne sume novca i blaga kako bi im starac prodao konja, ali on je odbijao da to učini. 

Jednog jutra je konj nestao iz štale. Okupilo se cijelo selo i ljudi govorahu: "Ti si glupi starac, zašto nas nisi slušao kada smo ti govorili? Znali smo da će konj biti ukraden, zašto ga nisi prodao? To bi bilo mnogo bolje nego ovo što ti se sada desilo. Kakva nesreća!”  Starac im na to odgovori: “Možda ste u pravu, a možda i niste. Zašto sada suditi? Desilo se što se desilo. Konja više nema u štali. To je jedina činjenica, sve ostalo je nagađenje i suđenje. Da li je to nesreća ili možda blagoslov ne znam, jer ne znam šta će uslijediti nakon ovoga.” Ljudi su se smijali starcu. Uvijek su ga smatrali za pomalo ludog.

Ali nakon 14 dana konj se iznenada vratio. Nije bio ukraden, već je bio odlutao u divljinu. I ne samo da se sada vratio, već je sa sobom doveo još 12 divljih konja. Ljudi su se ponovo sastali i rekli: "Starče, u pravu si, ovo je zaista bio blagoslov." Starac opet odgovori: "Može biti, ali i ne mora. Zašto suditi i donositi zaključke? Dovoljno je reći da se konj vratio. Pročitali ste samo jednu riječ u rečenici; zar na osnovu nje možete suditi o cijeloj knjizi?” Ljudi su opet odmahivali glavom, ne shvatajući.

Starac je imao sina jedinca koji je volio da jaše divlje konje. Međutim, desilo se da je pao s konja i polomio obje noge. Ponovo su se ljudi okupili i ponovo počeli da sude: "Kakva nesreća! Jedini sin kojeg imaš više ne može koristiti svoje noge, a bio ti je veliki oslonac u tim godinama. Sada si siromašniji nego ikada!" Starac opet odgovori: ”Može biti, ali i ne mora. Vi ste prosto opsjednuti presudama. Tačno je da je moj sin polomio obje noge, ali niko ne zna da li je to nesreća ili prikriveni blagoslov.”
Ljudi su se čudili starcu. Desilo se da je u zemlja nakon nekoliko nedelja počeo rat. Svi mladi ljudi iz sela su bili pozvani u vojsku. Ostao je samo sin starca, jer od kako je polomio noge, nije mogao hodati. Cijelo selo je bilo ispunjeno tugom i plačem, jer je ovaj rat bilo nemoguće dobiti i znali su da se većina mladih ljud neće živa vratiti kući. Došli su do starca i rekli mu, "Bili ste u pravu, stari čovječe. Povreda vašeg sina se za vas pokazala kao blagoslov. Vaš sin jeste invalid, ali je makar ostao uz vas."
Starac opet odgovori: "Može biti, ali i ne mora. Vi zbilja ne možete prestati da sudite i donosite zaključke! Jedino što sada znate je da su vaši sinovi u vojsci, a moj kući sa mnom. Samo bog vidi budućnost i širu sliku i jedini zna da li će se to pokazati kao nesreća ili blagoslov."

(autor nepoznat)