Sem Kes: "Želite da djeca dobro uče? Obezbijedite im pravilnu ishranu."

Autor fotografije: Adrian Sommeling

"Kuvar sam i bavim se pitanjima ishrane, ali dolazim iz porodice nastavnika. Moja sestra je nastavnica za djecu sa posebnim potrebama u Čikagu. Moj otac se nedavno penzionisao nakon 25 godina rada kao nastavnik petog razreda. Moj ujak i ujna su bili profesori. Svi moji bliski rođaci su nastavnici. Svi u mojoj porodici su, u stvari, nastavnici osim mene. Naučili su me da je jedini način da se dođe do pravih odgovora postavljanje pravih pitanja. Koja su prava pitanja kada se govori o poboljšanju rezultata obrazovanja naše djece?

Očigledno je da postoje mnoga važna pitanja, ali ja mislim da je ovo dobro pitanje za početak - po našem mišljenju, koja je veza između dečijeg mozga u razvoju i njegovog tijela u razvoju? Šta možemo očekivati da će naša djeca naučiti ako je njihova ishrana puna šećera i beskorisnih materija? Šta uopšte mogu da nauče ako njihova tijela bukvalno gladuju? Uzimajući u obzir sva sredstva koja se ulažu u školstvo, trebalo bi da zastanemo i da se zapitamo - da li zaista pripremamo našu djecu za uspjeh?
Vidite, prije nekoliko godina bio sam sudija na kuvarskom takmičenju pod nazivom „Isjeckan“. Četiri kuvara se takmiče koristeći zagonetne sastojke da se vidi ko može da skuva najbolja jela. Osim u ovoj epizodi; bila je posebna. Umjesto četiri preambiciozna kuvara koji pokušavaju da se proslave - nešto o čemu ja ništa ne bih znao - ovi kuvari su bili školski kuvari; znate, one žene koje smo nazivali „tete iz kuhinje“, ali one koje ja insistiram da zovemo školske kuvarice. Vidite, ove žene provode svoj dan kuvajući doručak i ručak za hiljade djece za samo 2,68 dolara po ručku, od čega se samo oko jedan dolar zaista troši na hranu. U ovoj epizodi zagonetni sastojak za glavno jelo je bila kinoa. Znam da je prošlo puno vremena od kada je većina vas jela ručak u školi, a i napravili smo veliki napredak u ishrani, ali kinoa još uvek nije osnovna namirnica u većini školskih kuhinja.
Stoga je ovo bio izazov. Međutim, jelo koje nikada neću zaboraviti je pripremila žena po imenu Šeril Barbara. Šeril je bila direktor ishrane u školi „Srednja škola u našoj zajednici“ u Konektikatu. Skuvala je izvrsno jelo sa tijestom. Bilo je zapanjujuće. Jelo sa širokim rezancima, italijanskom kobasicom, keljom i parmezanom. Bilo je slasno i u rangu jela iz restorana, osim što je jednostavno samo ubacila skoro skroz presna zrna kinoe u jelo. Bila je to neobična odluka i jelo je bilo veoma hrskavo. Stoga sam se stavio u ulogu TV sudije koji optužuje, a što se od mene očekivalo, i pitao sam je zašto je to uradila. Šeril je odgovorila: „Kao prvo, ne znam šta je kinoa.“ „Međutim, znam da je ponedeljak i da u svojoj školi, 'Srednjoj školi u našoj zajednici', uvijek kuvam jelo sa tijestom.

Vidite, Šeril je objasnila da većina njene djece nema hrane vikendom. Nema hrane subotom. Nema hrane ni nedeljom. Šeril je kuvala jela sa tijestom jer je željela da bude sigurna da će skuvati nešto što je znala da će njena djeca jesti. Kako je rekla: „Nešto što će im se zalijepiti za kosti.“ Nešto što će ih zasititi. Šeril je objasnila kako su do ponedeljka bolovi od gladi kod njene djece bili toliko jaki da nisu mogli ni da pomisle na učenje. Hrana je bila jedina stvar o kojoj su razmišljali. 
Posmatrajmo ovo iz dječije perspektive.
Obratićemo pažnju na najvažniji obrok u toku dana - doručak. Ovo je Alison. Ima dvanaest godina, veoma je bistra i želi da bude fizičar kada poraste. Ako Alison pohađa školu u kojoj se svoj deci poslužuje hranljiv doručak, evo šta će uslediti. Šanse da će dobiti hranljiv obrok sa voćem, mlijekom i sa malo šećera i soli se značajno uvećavaju. Alison će imati manje izgleda da bude gojazna nego prosječno dijete. Ređe će odlaziti kod ljekara. Imaće niže nivoe anksioznosti i depresije. Bolje će se ponašati. Redovnije će pohađati školu i češće će dolaziti na vrijeme. Zašto? Zato što je u školi čeka dobar obrok. Sve u svemu, Alison je zdravija nego prosječni školarac.​

Autor fotografije: Adrian Sommeling

Šta je sa onim djetetom kojeg ne čeka hranljiv doručak? Ovo je Tomi. Takođe ima dvanaest godina. Divno je dijete. Želi da bude doktor. Prije nego što krene u zabavište već ima nezadovoljavajući uspijeh u matematici. Prije trećeg razreda ima lošije ocjene iz matematike i čitanja. Pre jedanaeste godine, vjerovatnije je da je Tomi već morao da ponavlja jedan razred. Istraživanja pokazuju da djeca koja nemaju redovne obroke, naročito ujutro, načelno imaju loše kognitivne sposobnosti.
Koliko je rasprostranjen ovaj problem? Nažalost, sveprisutan je. Samo u ovom gradu, Njujorku, 474 000 maloljetne djece se suočava sa glađu svake godine. To je sumanuto. Sa druge strane, ishrana je ubjedljivo najveći uzročnik smrtnosti i bolesti koje se mogu spriječiti u ovoj zemlji. Tačno trećina djece o kojoj pričamo večeras na putu je da dobije dijabetes nekada u životu. Oni se najedu jeftine i nezdrave hrane koja ih okružuje u njihovim zajednicama, a koje njihove porodice mogu da priušte. Međutim, pri kraju meseca bonovi za hranu se potroše ili se radno vrijeme skrati, a oni nemaju dovoljno novca za osnovne namirnice.
​Morali bismo biti u mogućnosti da riješimo ovaj problem, zar ne? Znamo odgovore. Dio mog posla u Bijeloj kući je bio osnivanje programa da bismo za sve škole koje imaju 40 ili više posto siromašne djece mogli da poslužimo doručak i ručak svakom djetetu u toj školi. Besplatno.

Ovaj program je nevjerovatno uspješan jer nam je pomogao da prevaziđemo jednu veoma tešku prepreku u obezbjeđivanju hranljivog doručka za djecu, a ta prepreka je bila stigma. Škole pre nastave poslužuju doručak, ali on je bio dostupan samo siromašnoj deci. Svako je znao ko je bio siromašan i kome je bila potrebna pomoć države. Sva djeca su, bez obzira na to koliko puno ili malo njihovi roditelji zarađuju, veoma ponosna. Šta se dogodilo? Škole koje su usvojile ovaj program imale su poboljšanje ocjena iz matematike i čitanja od 17,5 posto. Sedamnaest i po posto. Istraživanja pokazuju da, kada djeca redovno imaju hranljiv doručak, šanse da završe školu se povećavaju za 20 posto. Dvadeset posto. Kada našoj djeci damo zdravu hranu koja im je potrebna, dajemo im mogućnost da napreduju u učionici i izvan nje.
Možda meni ne vjerujete, ali trebalo bi da popričate sa Donom Martin. Dona Martin je školski direktor ishrane u okrugu Berk u Vejnsborou u Džordžiji. Okrug Berk je jedan od najsiromašnijih okruga u petoj najsiromašnijoj državi u Americi, a skoro svi Donini đaci žive na granici siromaštva ili ispod nje. Prije nekoliko godina Dona je odlučila da preduhitri nove standarde koji su se očekivali i da potpuno promijeni svoje standarde o ishrani. Popravila ih je i dodala voće, povrće i proizvode od cijelog zrna. Posluživala je doručak u učionici za svu djecu. Takođe je uvela večeru. Zašto? Mnoga njena deca nisu imala večeru kod kuće.

Kako su djeca reagovala? Djeca su obožavala hranu. Obožavali su bolju ishranu i obožavali su to što nisu bili gladni. Međutim, Donina najveća pristalica se pojavila sa neočekivanog mjesta. Bio je to Erik Parker, glavni trener ragbi tima „Medvedi“ iz okruga Berk. Vidite, trener Parker je godinama trenirao osrednje timove. „Medvedi“ su često završavali na sredini tabele, što je bilo veliko razočarenje u jednoj od država najzagriženijih za ragbi u Americi. Međutim, te godine kada je Dona promijenila jelovnik „Medvedi“ ne samo da su osvojili svoju ligu, već su osvojili i državno prvenstvo pobijedivši „Trojance“ iz okruga Pič rezultatom 28 prema 14.
Trener Parker je pripisao osvajanje tog prvenstva Doni Martin.

Kada djeci pružimo osnovnu zdravu ishranu, napredovaće. Ipak, ne zavisi to samo od ljudi kao što su Šeril Barbara i Dona Martin. Zavisi od svih nas. Pružati djeci osnovnu zdravu hranu je tek početak. Ono što sam predstavio je zaista primer za toliko mnogo neodložnih problema sa kojima se srećemo. Ako se skoncentrišemo na jednostavan cilj da se pravilno hranimo, mogli bismo vidjeti svijet koji je stabilniji i bezbjedniji, mogli bismo značajno poboljšati našu ekonomsku produktivnost, mogli bismo transformisati našu zdravstvenu zaštitu i mogli bismo mnogo postići kako bi Zemlja mogla da pruži život za generacije koje dolaze. Ishrana je mjesto na kom naši zajednički napori mogu imati najveći uticaj.

Stoga se moramo upitati - šta je pravo pitanje? Šta bi se dogodilo da jedemo hranu koja je hranljivija i proizvedena na samoodrživiji način? Šta bismo time postigli? Mislim da Šeril Barbara, Dona Martin, trener Parker i „Medvedi“ iz okruga Berk znaju odgovor."

Napomena o izvoru:
Sem Kes je održao ovaj govor u novembru 2015.godine na zvaničnoj TED konferenciji.