"Sitnice koje život znače", Lorenco Marone - citati

"Poznato je da se čovek brzo navikne na sve ono u čemu uživa, bilo da je reč o kolima, kući, poslu, čak i ženi i sva ona čežnja koja ga je ka tome vukla istopi se kao sveća, čim je zadovolji. Ali nikad se nećemo navići da živimo bez onoga za čim čeznemo."

"Ana je bila moja prva neuzvraćena ljubav, što je, kad malo bolje razmislite, bespotreban izum. Na svetu ima mnogo samih  ljudi koji bi mogli da se upoznaju, zavole, usreće jedno drugo, izrode decu, prevare jedno drugo i na kraju se rastanu, a opet mnogi traće vreme jureći nekog ko ih gotovo i ne primećuje."

"Zaljubljujemo se pre svega u nečije mane kako bi nam ono što se događa delovalo uverljivije."

"Sebičan čovek samo gleda da njemu uvek bude sve potaman, a meni nikad nije bilo sve potaman. Omanuo sam čak i kao sebičnjak."

"Naravno, kad nekog posmatraš sa strane, vidiš na njemu samo ono što je zanimljivo, unutra ionako nema ničeg osim utrobe, krvi i kajanja. Nimalo privlačno."

"Ukratko, zidovi služe za razdvajanje, ne i za zvučnu izolaciju. Kako god pogledaš, život ti se svodi na trpljenje komšija: u stanu pored mene plaču deca, u onom iznad gospođa svaki čas piški i pušta vodu u klozetskoj šolji, ispod mene moj stari prijatelj Marino (i stari i star; njemu je i duša ostarila) bori se s napadima kašlja. Ako imaš lak san, dovoljno je da neko prdne dva sprata ispod, pa da te probudi."

​"To mačje kupanje uvek sam smatrao genijalnim izumom: jeftino je, ne zagađuje okolinu i štedi vreme. Kamo sreće da smo mi ljudi gipkiji i da imamo mačji jezik. Često se pitam šta će nam tako složen organizam, svi ti organi, krvni sudovi, krv, creva, nokti, dlake? Zar stvarno nije moglo jednostavnije? I zašto ne može bez spoljašnje energije, hrane i vode?"

"Zlovoljni, prgavi i nepoverljivi ljudi nisu stvarno zli, oni samo, za razliku od drugih, ne mogu da se suoče sa istinom; drugim rečima, takvi su shvatili da svet nije podesno mesto za dobrice."

"Kad isplivamo iz majčine utrobe, desi se nešto potpuno suprotno, nevini smo i bezazleni, a kad kucne čas da se otisnemo u večna lovišta, iza nas ostane mnogo toga čega bi se i đavo postideo. Rekao bih da u tom našem boravku dole na zemlji nešto ozbiljno škripi."

"Još pre trideset godina sam prestao da verujem kako iz poštanskog sandučeta može da ispadne nešto dobro. Zna se da ti dobre vesti nikad neće pokucati na vrata."

"Mir je prilično potcenjen. Smatra se da je to prirodno stanje od kojeg tu i tamo odstupimo, ali zapravo je potpuno suprotno, mir nas obuzme samo u retkim trenucima života, a obično i ne primetimo kad se to dogodi."

"Nekome se život odvija po unapred određenim obrascima, te uzalud čekaju neki preokret koji će promeniti tok. I život, ponekad, ume da bude banalan."

"Uh, nema ništa gore od druželjubivih ljudi. Šta je to toliko zabavno u ćaskanju s neznancima koje možda više nikad nećeš videti? Ionako smo svi isti, manje-više; nadvoje-natroje sklepani, letimo tamo-amo ko muve bez glave."

"Kad se previše približiš nekome koga duša boli, počne i tebe da žiga."

"Svet je iz dana u dan sve manji, a mi i dalje, uporno, pravimo sve veće stvari."

„Kako god bilo, čovek se na sve navikne, zar ne?”
Neće biti da se navikne, samo odustane od nauma da nešto promeni.
A to nije isto."

"U zgradi u kojoj živim gore je nego na železničkoj stanici, ne stigneš ni lift da sačekaš, a neko ti se nakači i razveze o vremenu. Međutim, kad ti, ne daj bože, zatreba pomoć, nigde nikoga."

"E, da, ja sam kao žica na gitari: ne čujem se dok me neko ne čačne, a onda zavibriram i dugo mi treba da se zaustavim."

"Zašto ljudi dopuštaju sebi da drugima pametuju šta da očekuju od života?"

"Kad god izbegavaš da doneseš važnu odluku, toneš još dublje, zarobljen s nečim ili s nekim."

"Volim ukus kafe koji se polako širi i ukus punjene čokolade, kad se fil topi u ustima. Volim tavanice sa gredama, mrvice hleba i stvari koje više niko ne koristi. Volim da sretnem pogled nepoznate žene. Volim da gledam sigurne pokrete nekog majstora za picu, volim poletne zagrljaje, ruku novorođenčeta koja „hvata” vazduh. Volim pročelja kuća obrasla bršljanom, ribu kad zgrabi mrvicu hleba na površini pa brzo šmugne u dubine. Volim one što čitaju na autobuskim stanicama. Volim one što ne  planiraju previše i umeju da budu sami. Volim šporete na tremu. Volim miris znoja posle dugog trčanja. Volim one kojima je čaša uvek dopola puna. Volim sedu kosu i gvozdene vage kakve su nekad koristili piljari.Volim kad me kod kuće dočeka miris ručka. Volim zvuk poljupca na koži.
Volim one koji se ne plaše da prvi zavole…"
​