Ulazak u Matriks: Da li stvarnost uopšte postoji?

Pitanje postoji li stvarnost stvarno ili je li onakva kakvu je percipiramo, nešto je o čemu mnogi ljudi već dugo razmišljaju. Filozofija uma je takođe dugo o ovome teoretizirala. Ovaj članak govori o hipotezi koju je razvila Hillary Putnam,  jedna od najistakntijih savremenih filozofkinja.

​Jedno od najtranscendentnijih pitanja koje ljudi postavljaju je sljedeće: Znamo li šta je stvarnost ? Da li je moguće da saznamo što je istina, a što nije istina? Da li stvarnost uopšte postoji? Živimo li u nečemu sličnom Matriksu ?

Zamislimo da je neko prebacio ljudski mozak u neku posudu ispunjenu tečnošću koja ga može održavati na životu. Povezali su nervne završetke tog mozga sa superračunarom čija je funkcija slanje električnih impulsa.
Ovi impulsi čine da mozak doživljava lažnu stvarnost u kojoj se sve čini sasvim normalno, jer je računar u stanju da simulira stvarnost. Pitanje ko je stvorio računar i koje su njihove namjere može se postaviti drugi put.

Stvar je ovdje u tome što ni misli ni mentalne slike koje mozak vidi i doživljava zapravo nisu iz tog mozga. Komplicirano, zar ne?  Evo primjera.
Zamislimo da neki vanzemaljci, koji ne znaju apsolutno ništa o našoj planeti, naiđu na sliku mačke. Mogli bi teoretizirati o čemu se radi i postaviti hipoteze o njenom porijeklu. Međutim, nikada ne bi znali šta ona zapravo predstavlja, jer nikada nisu vidjeli mačku u stvarnosti.

Paralelna stvarnost
Baš kao i kod pomenutih vanzemaljaca, ako naš mozak nikada ne bi izašao iz te posude sa tečnošču gdje ga vještački održavaju, tada nikada ne bi doživio pravu stvarnost. Uronjen u zatvor vlastitih misli, njegova čula bi samo iskusila zablude te simulirane stvarnosti.

Mozak naravno misli da je sve što doživi istina, ali stvarnost je sasvim drugačija. Ništa nije stvarno  jer je sve proizvod programirane simulacije.

Ulazak u Matriks i njena simulacija stvarnosti
Ne podseća li vas ova hipoteza na poznati film Matrix? Glavna radnja ovog filma vrti se oko toga da jedan od glavnih likova, Neo, otkriva da svijet u kojem je mislio da živi nije ništa drugo nego virtualna simulacija, na koju je povezan kablom koji se prikljujučuje u mozak.
Milioni živih ljudi oko njega su povezani na Matriks na isti način kako bi napajali mašine. Ova kolektivna iluzija poznata je kao Matriks ili Matrica.

Šta je sa svima ostalima?
Na osnovu hipoteze "mozak-u-posudi", možemo razmotriti nekoliko objašnjenja ko su drugi ljudi. Ako su i oni dio simulacije, nikada ne možemo biti sigurni u njihovo postojanje. Ovaj pristup poznat je kao solipsizam.
Bez obzira na to da li je realnost stvarna ili ne, ono što je sigurno je da ćemo je osjetiti kao stvarnu. Ako nas boli glava, tada zaista osjećamo bol. Iako su ove hipoteze malo vjerovatne, istina je i da ih je nemoguće opovrgnuti.

Ovdje moramo biti oprezni, jer postoje i poremećaji depersonalizacije koji mogu dovesti do ludila. To se dogodilo u slučaju 19-godišnjeg Joshua Cookea, koji je uzeo pušku i sedam puta pucao u oca i majku.

Čim su njihova tijela pala na zemlju, Cooke je nazvao 911 i objasnio im šta je uradio te je čekao policiju dok je pio Coca-Colu.

Opsjednut Matriksom
Čim je istraga započela, policajci su mogli vidjeti da je opsjednut Matricom. Zidovi njegove sobe bili su obloženi posterima iz filmova, a često se oblačio u crno kako bi simulirao likove.
U svojoj izjavi rekao je da je živio u svijetu virtualne stvarnosti sličnoj onoj u filmu Matrix i da ljudi koje je pucao zapravo nisu bili njegovi roditelji.

Ovo je samo primjer onoga što defragmentirani um može učiniti. Ispitivanje je li stvarnost zaista onakva kakvu je percipiramo i osjećamo jedna je od gorućih ideja. Ona podrazumijeva propitivanje svega što doživljavamo, ko su ljudi oko nas i ko smo mi sami.

(reference:
exploringyourmind.com)