Umjetnost odlaska: kako naučiti reći zbogom

Idi kada osjetiš da ti je dosta. Kada se vatra ugasi i ostane samo tužna, uzavrela hrpa pepela. Kada istekne vrijeme, kao datum na tetrapaku mlijeka koji stoji otvoren tri mjeseca u frižideru i koji više niko ne želi da pije. 

Nastavljanje nije uvijek opcija u životu i riječi „ne odustaj!“ nisu uvijek dobra ideja.

Postoje odnosi koji nikuda ne vode.
Zaposlenik kojeg treba otpustiti.
Posao koji treba da napustite.
Članstvo u udruženju je samo pro forma.
Brak u kojem je previše nevjere. 
Prijateljstvo koje je samo jednostrano. Ili možda čak i porodični odnos koji je pun toksičnosti.
Ponekad je jednostavno gotovo.
Ipak, mnogi od nas ne žele reći "zbogom" tako lako. Sama pomisao da ćemo slomiti tuđe srce svojom odlukom odmah sloma naše. Ne želimo da ispadnemo zli, nezahvalni ili sebični. Tako da sam dugo vremena birao ono što mi se činilo kao najlakši način da završim stvari. Dopuštao sam da se veze i prijateljstva "izbrišu" sami od sebe. Ili sam namjerno stvarao probleme i nevolje dok drugoj strani nije bilo dosta. Tako da sam samo nastavio da igram na oproštajnu kartu. Da, pretpostavljam da sam uradio mnogo – samo jednu stvar nisam uradio: nisam napravio čist rez. Dok nisam shvatio da je novi početak težak, ponekad čak i nemoguć, ako si na drugom mjestu ostavio spaljenu (ili trulu) zemlju.

A možda i vama to zvuči poznato: nervira vas posao. Najveći izazov vašeg dana je da se ne prevrnete sa svoje ergonomske stolice jer vam je dosadno. Vi samo želite da pobjegnete, možda već imate nešto novo u perspektivi. Bolje plaćen posao, sa više uzbudljivih zadataka.  Slobodni ste za novi posao i nova, uzbudljivija vremena. I osjećate se tako pametno zbog toga. Dok ne saznate da se vaš novi i vaš stari šef uvijek sastaju na golf terenu nedjeljom i da se druže. Da su industrije zapravo jako male, mikrokosmosi u kojima ljudi pričaju i rijetko zaboravljaju. Sada imate problem. Mnogo veći nego da ste bili "pošteni" prema svom starom šefu i uputili odmah pristojnu ostavku. Čak i uz rizik da bi vaš šef u početku pomislio da ste nezahvalni otpušteni.

Šta nas sprečava da se odemo
Ali nisu samo kukavičluk ili lijenost ono što nas zadržava i sprečava da odemo. Mi ljudi smo kolekcionari, otpuštanje nije naša najveća snaga. Pitajte neku ženu koja još uvijek u svom podrumu gomila mnogo odjeće i stvari koje bi se mogle iskoristiti u malom gradu. Iako više ne može da stane u nekoj haljini ili pantalonama. Mi, prije svega, povezujemo „prepuštanje“ sa gubitkom, a gubitak ne može biti ništa pozitivno – barem tako mislimo.
A ima još toliko razloga da se držite nečega što - baš kao i odjeća u veličini 34 - više ne pristaje našim životima.
Možda je osoba koju želimo da ostavimo već jednom u životu izgubila nekoga i nikada nije preboljela to iskustvo. Ne želimo da budemo ti koji će sastrugati krastu sa stare rane dok ona ponovo ne počne krvariti. Stoga se klonimo (možda pogrešno shvaćenog) osjećaja odgovornosti. Možda iz sažaljenja.

Ili ostajemo jer nas nepoznato plaši. Ostaviti svoj stari posao je možda dobro. Ali šta ako ne mogu da nađem novi posao na užurbanom tržištu rada? Kako da platim stanarinu? Ili šta ako ostavim Klausa, tog nevjernika, i ne nađem nikoga drugog? Moram li da ostanem sam do kraja života? Morate li kupiti trideset mačaka da biste imali barem neko društvo?
A ponekad ste samo umorni od odnosa i izlaženja. To bi vam možda bilo deseto razdvajanje i jednostavno ti se više ne da. "Novi početak" ne zvuči uzbudljivo, već kao neka užasna, hronična bolest koja sa sobom nosi sve ostale bolesti. “Svakog čovjeka to tjera da bježi.” “Ni on ne zadržava posao.” Socijalna dijagnoza: neuspjeh.

Nepoznato vas često plaši samo ako se prije niste usudili da probate nešto nepoznato. No, nemojte odugovlačiti, nemojte zavaravati ni sebe ni druge. Budite pravični, budite pošteni.
Budite iskreni prema ljudima. Nakon dvije godine, moja veza je preko noći "raskinuta" mejlom. Trebalo mi je još godinu dana da shvatim ovakav način funkcionisanja i mogu vam reći da bih više volio da smo o raskidu porazgovarali zajedno na kauču. Možda bih vrištao i plakao i to bi za mene bio užasan i bolan dan. Ali na kraju, vjerovatno bih se lakše nosio sa tim od ovog mejla.

Vrijeme za odlazak je kada je svaki dan samo borba. Kada patite fizički ili psihički. Kada vas nezadovoljstvo izjeda, kada vam misli ne daju mira.  Bez obzira šta ljudi govorili. Čak i ako vas to boli i plaši. Sve se mijenja. Ništa ne ostaje isto. A oproštaji su neizbježni dio života. 
Da, opraštanje od nekog ili nečega boli.
Ali, jedina stvar koja je bolnija je izgubljen život.
Zato budi hrabar. Budi fer. Budi realan.
I zapamtite: ponekad morate otići i ostaviti nešto iza sebe.